Руски добровољци

Руски доброволци
Александр Александрович Кравченко

Руски доброволци су се борили за своjу браhу Србе у Отаuбинским ратовима српског народа (1991-1999). Книга о овоj славноj страници руско-српског братства.

Александр Кравченко

Руски доброволци

Пут у рат

У пролеhе 1992. вратио сам се из воjске. Тада сам имао 20 година, и у новинама сам прочитао оглас о оснивану Козачког друштва у мом граду Караганди. Одмах сам се учланио и после извесног времена ми jе наложено да се бавим комерциjалним стварима.

Одлазио сам у Санкт Петербург, тамо куповао робу, довозио jе у своj град и продавао. Читава комерциjална делатност Карагандинског козачког друштва заснивала се на везама са козацима Невске станице Санкт Петербурга, на чиjем челу jе тада био атаман Борис Алмазов. Дружеhи се са Петербуршким козацима, упознао сам се с онима коjи су ратовали у Приднестровлу. Било jе много доброволаца коjи су се вратили из Приднестровла, а потом из Абхазиjе, али наjближи су ми били двоjица – Валера Гаврилин и Андреj из Подмосковла.

У октобру сам опет био послом у Петербургу. У Невскоj станици се поjавио неки таjанствени господин. Био jе у црном мантилу и имао раскошне црне бркове. Валера се упустио у разговор са ним и неко време су разговарали удвоjе. После ниховог разговора Валера jе рекао да jе таj господин стигао из Југославиjе да врбуjе доброволце за рат.

Та новост ме jе запрепастила, пошто сам jош од 1991. године помно пратио новости из Југославиjе где се водио прави рат, и осеhао сам се врло нелагодно због тога што jе моjа земла заузимала антисрпски став. Валера jе рекао како jе спреман да оде у Југославиjу, и jа сам после краhег премишлана одлучио да поhем са ним. Ниjе ме нарочито занимала комерциjална делатност, а тако ме jе надахнивала могуhност да се наhем у рату, тим пре праведном, да помажем своjоj браhи по вери и крви.

Као козаку, било ми jе jако важно да неизоставно неко време ратуjем. Мислио сам да козак коjи ниjе ратовао уопште ниjе козак. Краjем 1980-их година, када сам био младиh, водио се рат у Авганистану и за мене су воjници-„Авганистанци“ били оличене одважности. Јако сам желео да доспем у Авганистан – у том смислу сам, наравно, био изузетак – истина, не тако редак. Наша воjска jе 1989. године напустила Авганистан и чинило се да jе то последни рат коjи jе доживео наш народ. Све у свету hе се променити наболе, напетост hе проhи, идеолошка неслагана остаhе у прошлости. Чинило се да долази време разумног односа према животу. Нажалост, то jе била наивна заблуда. Ускоро су ратови и сукоби заплуснули нашу землу, и ево у Југославиjи се веh води крвав рат. И jа као козак обавезно морам бити у том рату као доброволац. Тако су Руси увек поступали. Сада hе то ретко ко схватити, али jа сам био искрен у своjим мислима и тада а и сада.

Таjанствени господин са црним брковима почео jе да се стара о нама. Пре свега, почели су да нам ваде пасоше. Притом треба истаhи да jе све то било прилично сумниво по питану законитости. На пример, Валера Гаврилин ниjе имао личну карту, jа сам био жител Казахстана, а пасоше су нам вадили у Москви и то у Министарству иностраних послова, судеhи по томе што jе на пасошима коjе смо добили месец дана касниjе стаjао печат Министарства иностраних послова РСФСР. Изгледа да су нам пасоше вадили преко неке од туристичких фирми коjе су тада почеле да ничу као печурке после кише. Ја сам дао своjу личну карту, сликао се и почео да чекам.

Чекане се отегло, као што сам веh рекао, на нешто више од месец дана. У меhувремену сам се и вратио куhи, а родителима, наравно, нисам рекао куд се то спремам. Рекао сам да идем у Бугарску да нешто зарадим. Комерциjалне послове коjе сам водио предао сам своjим козацима у Караганди.

По повратку у Петербург ставио сам се на располагане лудима коjи су се бавили припремом и сланем доброволаца у Србиjу. У Петербургу jе о нама бринуо Јуриj Белаjев. Он jе тада био шеф обезбеhена прилично познате фирме „Рубикон“. Он jе средио да мене, Валеру и Андреjа сместе у jедан студентски дом Санкт Петербурга. Белаjев нам jе издавао нешто пара за исхрану. У граду смо проживели jош 2-3 неделе.

Све време очекивана да кренем у Србиjу нису ме напуштала надахнута осеhана. Хтело ми се да што пре станем у редове српске воjске, био сам нестрплив да постанем прави руски доброволац. Моjи младалачки снови тако неочекивано су се не само остваривали него и стицали некакав задивлуjуhе баjковит смисао. Јер, jа одлазим да ратуjем за браhу Словене и то да ратуjем као доброволац, под нашим националним символима.

Јако ме jе бринуло то што рат може и да се заврши без нашег учешhа. У то време jе стизало много вести о гласовитим победама Срба у Босни. Тада нисам могао ни да претпоставим да hе рат потраjати jош три године.

У Москву су нас упутили почетком новембра 1992. године. Одмах по доласку у Москву срели смо се на станици метроа Шаболовка са другим таjанственим господином. На сусрет са ним нас jе довезао први таjанствени господин из Петербурга, коjи нас jе пратио на путу у Москву. Онаj човек коjи се са нама сусрео на станици метроа Шаболовка – познат jе, али негово име неhу реhи.

После краhег разговора кренули смо да преноhимо на jедноj од Московских железничких станица, не могу тачно да се сетим неног имена. Тамо смо провели ноh у вагонима за госте. Предстоjало нам jе да jош неко време проборавимо у Москви, и зато jе требало наhи место за боравак. Валера jе предложио студентски хотел у Подмосковском населу Тарасовка, куда смо и кренули.

У Москви смо проборавили око две неделе. За то време су нам припремили пасоше, ваучере и купили карте за воз Москва-Београд. Увек се са задоволством сеhам времена нашег чекана и живлена у населу Тарасовка. Почетком новембра 1992. године било jе дивно зимско време, jош лепше због боравка у Подмосковлу. Сеhам се белоснежног чистог снега, руских куhица, лепог храма на обали Клазме. Отаuбина нас jе испраhала правом руском зимом.

Добивши све што нам jе потребно, рано уjутро напустили смо Тарасовку и упутили се у Москву на Киjевску железничку станицу. Осим докумената, наши старатели дали су нам двоглед, два опасача и книгу Солоневича „Народна монархиjа“. Било нас jе троjица, а опасача свега два. Бацили смо коцку, и jедан jе припао мени. Потом сам се у Босни разметао руским официрским опасачем.

На Киjевскоj железничкоj станици сели смо у меhународни вагон воза Москва-Београд, коjи се звао и „Пушкин“. Купе у коме смо се обрели мало нас jе зачудио. Био jе предвиhен за три особе и имао jе умиваоник. Током пута ниjе било никаквих догодовштина. Новца нисмо имали. Последним парама купили смо намирнице – рибле конзерве са кашом од гершле и хлеба, што нам ипак ниjе било доволно. Одсуство новца зачудило jе граничаре и царинике на пограничноj станици Чоп. Замолили су нас да изаhемо из купеа и два официра су извршила подробан претрес наших ствари и самог купеа, чак су одшрафливали панел-плоче на зидовима и стропу. Пошто ништа нису пронашли, jедан граничар нас jе питао како то путуjемо у иностранство без новца, на шта му jе Валера достоjанствено одговорио, показуjуhи ваучер, да нам jе у Београду све плаhено и новац нам ниjе потребан.

Уjутро после преласка маhарске границе видели смо благословену Србиjу, ка коjоj jе одавно хрлила моjа душа. Иза прозора вагона пружала се равница са негованим нивама, вртовима, лепим куhицама. Ту jе за нас починала иста она Србиjа за коjу смо путовали да ратуjемо.

У Београд jе воз стигао у 9 сати уjутро. Излазили смо из вагона помало несигурни – ко hе нас чекати?, како hемо разговарати?

На излазу из вагона стаjао jе само jедан човек, неки прилично висок господин, лепо европски одевен, са упадливом црном брадом. Још сам запамтио и негове очи – веселе и добронамерне. Потом сам запазио да управо такав израз очиjу имаjу сви Срби коjи разговараjу са Русима. После нелагодне паузе, коjу jе прекинуо Валера, ставлени смо на располагане том брадони. Показали смо му книгу Солоневича „Народна монархиjа“, коjу су нам дали старатели у Москви, како бисмо потврдили да смо своjи. Никад нисам сазнао негово право име, премда смо се потом са ним прилично често сретали.

Представио нам се као Брада, и надале су га сви тако звали. Брада нас jе повео кроз железничку станицу у оближну Београдску улицу. Прешли смо преко широког станичног трга и кренули узбрдо улицом. На наjближем киоску Валера jе купио пакло цигарета. За бело-црвено пакло „Божура“ платио jе jедан долар. Таj долар био jе последни новац коjи смо имали, уз то Валера га jе зарадио у возу, примивши од неког Македонца три перине на чуване. Тада нам се српска престоница учинила градом источначког колорита, осеhао се мирис кафе, у уличним павилонима пекли су месо на роштилу, чула се источначка музика коjа нам се тада учинила азербеjuанском.

Убрзо смо ушли у зграду хотела „Београд“, Брада jе пришао рецепциjи, а ми смо се сместили у предворjу. Пошто jе обавио неке формалности око наших докумената, Брада нас jе одвео у нашу собу, а притом jе, отвараjуhи клучем врата, извукао пиштол и читавим своjим изгледом изражавао спремност да се дохвати са вероватним противником. Истина, у соби никог ниjе било, али то што jе учинио свакако jе утицало на нас.

Соба у коjу jе требало да се уселимо била jе светла, лепа и уопште – врло се разликовала од оних студентских домова у коjима смо провели последних месец дана.

Оставивши торбе у соби, сишли смо доле у ресторан, а када смо сва четворица сели за сто, пришли су нам конобари и почели да поставлаjу прибор за jело. Разговор са Брадом ниjе ишао глатко због jезичке бариjере. Зато смо се усредсредили на jело. Тим пре што смо сви били гладни. У Србиjи смо jели први пут, те нам jе све што нас jе окруживало било врло занимливо.

Прво су нам донели белу кафу, jаjа, сир, маргарин за сендвиче и каjмак (нешто измеhу сира, маслаца и павлаке), слан и врло хранлив. Свега тога била jе поприлична количина и зато смо претпоставили да hе наш доручак тиме бити завршен. Меhутим, пошто смо прилично брзо све поjели, конобар нам jе на колицима догурао главно jело коjе нас jе посебно зачудило. Очистивши сто, конобар jе поставио танире и насуо у них нешто попут ретке супе или чак булона. И то смо подjеднако брзо смазали, премда глад више нисмо осеhали. Затим jе, покупивши танире, конобар пред нас ставио прилично велику порциjу некаквог jела од меса, по свему судеhи одреске, чиjа величина нас jе запрепастила. Одрезак jе заузимао читаву површину танира, био лепо пржен и изгледао врло укусно. У таниру jе осим меса био и сасвим мало помфрита. Као салата послужена jе печена паприка. Не без напора изашли смо на краj са последним jелом нашег ручка-доручка. Затим нам jе Брада понудио нешто слатко или да нешто попиjемо, а притом jе покушао да обjасни како не смемо да узимамо алкохолна пиhа. Са своjе стране, разjаснили смо да се у том случаjу пиво не сматра алкохолним пиhем и наручили по боцу пива. Наш ручак се завршавао. Брада нам jе рекао да има нека посла, али увече hе нас посетити. Затим нам jе пришао конобар и Брада jе потписао некакав рачун, вероватно за ручак. Брада нам jе рекао да морамо у одреhено време долазити у ресторан на доручак, ручак и вечеру. Уместо плаhана, само jе требало да потписуjемо рачуне. Скупа смо одлучили да право потписа има Валериj Гаврилин. Тако jе почео наш први дан у Србиjи.

Из хотела готово да нисмо ни излазили, само jедном сам са Валером прошетао улицом у коjоj jе хотел.

Увече нас jе посетио Брада, заjедно смо вечерали, затим нам jе у соби нешто мало испричао о нашим одредима у Босни. Причао нам jе о борбама, о погинулом доброволцу, показивао на карти где се налази Вишеград, куда нам jе предстоjало да идемо и град Требине где се налазио први доброволачки одред. Сутрадан jе Брада довео у хотел jош два доброволца, Михаила и Игора.

Михаил jе тог лета ратовао у Приднестровлу и био ранен. Метак га jе погодио у образ и изашао кроз други, оставивши гадну рану. Сутрадан jе требало да кренемо у Босну.

Уjутро jе у хотел стигао Србин Буца. Брада му jе показао на мене и jа сам са Буцом, изашавши из хотела, сео у негова кола. Остали момци отпремлени су таксиjем у Босну.

Прилично нас jе чудило то што jе на нас првих дана потрошено толико новца – хотел, обилни ручкови, такси. Све то нам jе с jедне стране било чудно, а с друге раhало лажне претпоставке о финансиjским могуhностима Срба Ускоро се разjаснило да код Срба ствари са финансиjама стоjе нимало jедноставно, а нихово „расипништво“ током првих дана нашег боравка могло се обjаснити курсном разликом измеhу динара и девиза, пошто jе у то време у Србиjи починала хиперинфлациjа. А цене роба и услуга вештачки су ограничаване, те се у то време у Србиjи са маном залихом долара или немачких марака могло много тога приуштити. Истичем да су доброволци коjи су пре и после нас стигли имали кудикамо скромниjи дочек.

Пресекавши границу измеhу Србиjе и Српске Босне први пут смо видели землу у коjоj се води рат. Ту се све jако разликовало од мирне Србиjе. Било jе jасно да се ту у близини воде борбе.

Вишеград jе био утонуо у потпуну таму, струjе ниjе било свугде, а тамо где jе било на снази jе било замрачиване, на град jе у то време отварана минобацачка ватра. Довели су нас до зграде у коjоj су смештени штаб, служба везе, складиште, менза и касарна. Ту jе пре рата била школа. Ту jе било струjе. На првом спрату су у jедноj соби живели руски доброволци Другог руског доброволачког одреда. Било их jе свега петорица: Ас – командир, Андреj Неменко, Игор Гиркин, Валера Биков и Слава. Сви су били млади, лепи и некако надахнути. Нас новопридошле примили су врло срдачно. У души сам ликовао – ево них, правих доброволаца, лепих и племенитих, као да су сишли са страница старих книга. Био сам пресреhан што hу сада постати jедан од них.

Вишеград. Мост на Дрини. 1992.

Прве борбе

Ево сам у рату. У рату о коме врло мало знам; истина, схватане те околности дошло jе знатно касниjе. Три староседелачка народа Босне дохватила су се у крвавом меhусобном окршаjу. Сви против свих, Срби-православци, Хрвати-католици и Босанци-муслимани, за коjе тада jош ни име нису смислили.

То jе био прави граhански рат где jе народ устао на народ, и сусед на суседа у буквалном смислу. Ми, руски доброволци, нисмо имали везе с узроцима и поводима тог рата, али дошли смо да помажемо нашоj браhи у тешком тренутку за них, надахнути идеjом руског доброволаштва.

Прва ноh у граду уз фронт прошла jе, природно, немирно. Ватрених деjстава и неприjателских напада ниjе било, али ипак сам се обрео у рату.

Оружjе смо добили касно увече, првог дана нашег боравка у Вишеграду. Издали су нам нове, из конзервациjе, аутомате Калашникова, jугословенске производне, калибра 7,62 мм, са склопивим кундаком. Прилично се разликовао од совjетског АКМС (скраhена вариjанта Калашникова), био jе гломазниjи и неудобниjи, и могао jе да испалуjе некакве незнане тромблоне.

Исте вечери добили смо униформе. Тачниjе, сами смо их изабрали из велике гомиле панталона, воjничких блуза и кошула. То су биле веh ношене униформе Југословенске народне армиjе. Причали су да су се пре неколико недела у тоj гомили могле наhи чак и генералске панталоне. Одабрао сам себи маскирне панталоне, затим смо добили одличне воjничке чизме на пертлане, вунену кошулу коjа jе некада припадала енглеском воjнику, jош су нам дали прелепе вунене чарапе, коjима су воjску снабдевале Српкине. И jош су нам издали нове, нераспаковане, одличне маскирне кошуле. Донео их jе извесни загонетни Црногорац Чаруга из Ужица, то jест из матице Србиjе. Те кошуле биле су дефицитарне, Чаруга их jе за нас набавио од jугословенске воjске коjа jе тек починала да прелази на маскирне униформе.

Према томе, руски доброволац у Вишеграду новембра 1992. године изгледао jе овако: црне воjничке чизме на пертлане, маскирне панталоне, кожни опасач сличан совjетском, маскирна кошула и, наjзад, црна берета са jарком великом кокардом у виду двоглавог орла.

Задржаhу се jош мало на нашоj опреми. За ношене ствари, мунициjе и намирница служио нам jе jугословенски воjни ранац, боли од наших стандардних совjетских званих „сидор“, али jе до бола подсеhао на совjетски туристички ранац 1970-их година. Неких месец дана касниjе код нас су се поjавили ранци попут нашег „падобранског ранца“. Важан део наше опреме био jе jугословенски опасач са упртачима, начинен од одличне коже; наш jе био лепши и квалитетниjи, а jугословенски практичниjи. Издали су нам за пренос граната кожне фишеклиjе. Шлемове нам нису давали, а ми их нисмо ни тражили, пошто jе рат овде био маневарски, али су нам зато издали предивне поткапе коjе су нас изврсно штитиле од хладноhе. Уместо баjонета за аутоматску пушку понудили су нам да узмемо баjонет од пушке Маузер, то jе било наизглед грозно оружjе, али заправо неподесно као хладно оружjе.

Други дан у рату почео jе од доручка. Менза jе била на истом спрату где и ми. Дали су нам чаj, нимало налик на наш руски, био jе то чаj од лековитог била, можда од камилице. Још jе било белог хлеба, маргарина и uема. Такав доручак ниjе оставио утисак на нас.

Потом се поjавио командир и рекао да данас идемо у патролу на Видову гору, на ничиjу землу.

Такво саопштене ме jе зачудило. Још у Русиjи се причало да се овде у Српскоj Босни налази читав корпус руских доброволаца, и да hемо ми по приспеhу проhи обуку, а тек потом hе нас у складу са воjним специjалностима распоредити у jединице на фронту. Речjу, без обуке, без борбеног уходавана, упуhуjу нас на извршаване борбеног задатка право у зону фронта.

У дворишту школе чекао нас jе камион на коjи смо се попели и поседали право на под и тако кренули на извршаване борбеног задатка. Нисмо се дуго возили, прешли смо мостом на леву обалу Дрине и успели се на планину. Искрцали смо се у селу Дона Лиjеска, доле се лепо видела Вишеградска долина. Искрцали су нас поред велике куhе за коjу су нам рекли да jе раниjе била сеоска школа.

Пред полазак командир одреда jе наредио да се построjимо у врсту. Испричао jе коjи нам jе задатак, показавши свакоме негово место у борбеноj колони; речjу, упутио нас jе, а на краjу се прекрстио и очитао молитву. Молитва jе за мене била нова и зачуhуjуhа поjава. Доброволци су се молили пре jела, а Игор Гиркин-Стрелков се чак молио уjутру и увече, чинио jе то на коленима у нашоj соби, никога се не стидеhи. Треба реhи да смо сви у нашем одреду били млади, просечан узраст доброволаца износио jе 25-27 година, а jа сам био наjмлаhи, имао сам 20. Управо тада сам почео да схватам да hе без обраhана Богу овде у рату бити jако тешко.

Још нам jе командир испричао какве начине борбе применуjе наш противник. Његова прича заснивала се на личном искуству.