Руски добровољци

Ближе Почивалу шума се завршавала, источно се уздизала „hелава“ гора, надносеhи се над неприjателске положаjе. Требало се провуhи на ту гору и са не се могло извршити подробно извиhане.

Морало се провлачити кроз густо жбуне, буквално пузеhи. Премда ниjе било лишhа на дрвеhу, тешко да се могло приметити кретане у босанском планинском жбуну коjе као да jе опасивало „hелаву“ и омогуhавало да jоj се приближе. На гору су се попели са северне стране, а jужна jе била окренута према Почивалу.

Ближе врху пронашли су место за осматране. Са те горе Почивал jе био као на длану. Видели су доле пред собом неприjателски бункер, недалеко од нега положаj крупнокалибарског митралеза, а са друге стране нешто позади „самохотку“ укопану у землу. Чудно, неприjател ту ниjе поставио стражу.

Растоjане од места осматрана до неприjателских положаjа износило jе око 700 метара, тако да jе тешко било разабрати поjединости. Ас jе одлучио да се спусти ниже како би се изблиза упознао са неприjателским положаjима. То jе успешно извео са Андреjем Неменком.

Таква тактика извиhана дала jе добре резултате. Открили су топ, низак, налик на наш противтенковски калибра 45. Цев му jе била окренута ка путу коjи води од Дрине.

Језичка бариjера jе онемогуhила Аса да у потпуности реферише о ономе што jе видео. Послао jе Андреjа по стариjег Црногорца. После извесног времена Андреj се вратио са Црногорцем. Све време су морали да пузе на лактовима пошто jе неприjател био сасвим близу, могао се добро видети и чути.

Ас се сеhа: „Јарак у коме смо седели у близини муслиманских положаjа ниjе био много дубок. И зато смо заиста све чинили пузеhи. Док jе стариjи брат осматрао, погледао сам га са стране и схватио да jе он риhокос и глава му се светли као Александриjски светионик, те сам му натукао нашу црну беретку на главу. Одвратно jе лаjало псетанце – упорно и током свих наших премештана краj неприjателских положаjа“.

Осматране неприjателских положаjа jе завршено, требало се враhати, али се неочекивано зачула бука упаленог мотора. Провиривши иза камена, извиhачи су видели трактор точкаш налик на наш „Беларус“ како се креhе путем измеhу „hелаве“ горе и Почивала. Трактор jе имао приколицу и очито jе превозио воjни терет, можда чак и мунициjу.

Андреj Неменко jе одмах предложио Асу да га гаhа из „золе“, како Срби зову ручни ракетни бацач коjи се код нас зове „муха“. Такореhи – ако не тенк онда макар трактор да униште. Са донег осматрачког положаjа било jе немогуhе погодити „самохотку“ – поуздано су jе скривали опкоп и жбуне. Асу се идеjа свидела, али jе донео мудру одлуку да се не открива, пошто ниjе било потаjних путева за извлачене одатле.

Извиhачи су се враhали истим путем коjим су и дошли, и стигли су назад веh дубоко у ноh. То извиhане jе потраjало 18 сати и било наjдуже извиhане нашег одреда.

Јединице Воjске Републике Српске заузеле су 3. децембра 1992. године Почивал после комбинованог напада, у коме jе руски одред добио улогу да одвуче пажну од главног удара коjи се изводио управо на оним местима на коjима су претходно петорица руских и црногорских извиhача извршила подробно извиhане.

Други Руски доброволачки одред

Телефонски позив друга

Ових дана позвао ме jе телефоном Игор и саопштио ми да jе у Републици Српскоj у граду Биjелина. Прошао jе лекарску комисиjу и добио инвалидску пензиjу – нимало jедноставну пензиjу ратног ветерана. Свакако да jе то важан догаhаj за Игора, али негова особеност jе у томе што jе Игор ранен пре 26 година 3. децембра 1992. код града Вишеграда на Орловоj гори у Републици Српскоj.

Ево како jе то било. До боjа 3. децембра дошло jе заправо на самом почетку пута нашег одреда – Другог руског доброволачког у Републици Српскоj. Његово формиране започело jе краjем октобра – почетком новембра 1992. године. Први озбилан боj одред jе имао веh 5. новембра те године на истоj гори Орловоj, када jе дошло и до првих ранавана. Одредом jе командовао Александар Мухарjов. Од познатих личности у том одреду jе ратовао Игор Ивановиh Стрелков, коjи jе тамо био од самог почетка неговог формирана.

Боj на Орловоj гори не jедном jе описан. Пошто jе човек након 26 година добио заслужено признане, желим да испричам своjу верзиjу тог догаhаjа.