Бајке о Приморском царству

Баjке о Приморском царству
Николай Одинцов

Ако ваша деца одбиjаjу да иду у кревет и захтеваjу баjку, онда починете грозничаво да се сеhате, како се звао оваj принц на кону и шта jе тамо радио. Не можеш да се сетиш свега и не увек, а онда се роди твоjа баjка, нова, не као оно што су ти родители читали ноhу као детету. Тако hе у овоj книзи Иван имати магичног кона, наhи се чаробни мач, он hе срести царевну, победитиhе своjе неприjателе, злог чаробнака и Змаjа Горинича. Вас очекуjу забавне магичне приче!

Николай Одинцов

Баjке о Приморском царству

Драга децо! Сваки тата вам прича своjе баjке, коjе jе он некада читао или чуо од своjих родитела. Али се веома често дешава да се тата сеhа или дела баjке, или се уопште ничега не сеhа, осим имена главног jунака и тада он почине да измишла своjу сопствену баjку, па jош и болу од оне, коjу jе некада читао.

Тако се ето и родила сериjа баjки коjе jе jедан тата причао своjоj воленоj деци, а она су слушала свако вече, и то са таквим интересованем да jе таj тата одлучио да те баjке исприча и вама. Стога се оне и називаjу ”татине баjке”. А ако вам се оне свиде и ако зажелите да сазнате шта jе било дале, напишите томе тати или замолите свога тату и добиhете нову сериjу баjки, коjе hе бити jош интересантниjе, поучниjе и забавниjе. А jош боле ако ви сами саставите своjе баjке и пошалете нама у редакциjу, ми hемо их обавезно штампати, да би их и друга деца могла прочитати и радовати се заjедно са вама успесима jунака тих баjки.

Са великом лубавлу према вама и поштованем према вашим родителима – аутор ”татиних баjки”.

I. Баjка о цару Агатону и Приморском Царству

Живео некада цар Агатон. Владао jе он у Приморском Царству. Царство jе било мало: три шуме, две речице и jедна мочвара где су jаребику брали. Оно се простирало на обали огромног мора, зато се и називало Приморским. Морем су бродови пловили, робу возили. У царству су била два града и осам села. Престоница царства се звала Караш. Тамо се налазио царски дворац, где jе цар живео, суд судио, стране амбасадоре примао. А такво необично име престоница jе добила зато што jе стаjала на обали Карашевог jезера у коме jе караша било тушта и тма. Сваког jутра рибари су одлазили да лове караше, али се нихов броj ниjе сманивао. Цару се никако ниjе допадало што се престоница тако назива. Желео jе да се она назива некако озбилниjе. Можда Витезград, можда Град Јунака, а можда, да се jедноставно, у негову част, престоница назове град Агатон. Последна вариjанта му се наjвише свиhала. Али од свега ништа ниjе испало. Ма како да jе цар нареhивао, луди су стално престони град Карашем називали. У престоници се налазила висока кула. У тоj кули jе живео летописац. Он jе записивао све, што се у царству дешавало. Читава кула jе била закрчена орманима, где су книге стаjале. У тим книгама била jе записана читава историjа Приморског Царства од древних времена, управо од оних времена кад jе силни jунак Славодол довео до Карашевог jезера своjе племе и основао град Караш. Било jе то тако давно, кад летописи нису били записивани у книгама, вец у свицима.

У престоници jе била школа. Учили су тамо дечаке разним наукама. Том се школом Агатон веома поносио. ”Ми имамо просвеhено царство” – говорио jе. – ”Ми имамо школу и науке се развиjаjу. А наши суседи то немаjу, значи, они су неписмени варвари”. Али девоjчицама jе било забранено да иду у ту школу. Агатон jе сматрао да су жене глупле од мушкараца и да не треба да уче. Много пута га jе молила негова hеркица Алонушка: ”Тата, пусти ме у школу, хоhу да учим да читам и пишем, книге да читам!” Агатон jе ниjе пустио.

– Код куhе седи! Учи преhу да предеш и кошуле да везеш! То ти jе сва школа! – одговарао jе.

Други град jе на мору стаjао. Био jе он тако мали да не можеш разабрати, град ли jе, село ли jе. Па су га прозвали Малиград. Било jе тамо пристаниште, где су трговачки бродови пристаjали. И jош jедно пристаниште у малом мирном затону, где су стаjала два ратна брода цара Агатона. Веома jе желео Агатон да има огромну морску флоту, царство jе, меhутим, засад имало снаге само за два бродиhа.

Био jе у Малиграду светионик. Захвалуjуhи нему бродови су на мору пут налазили, подводне хридине обилазили. Била jе jош и школа за навигациjу. Учили су тамо бродовима да управлаjу, према звездама пут на мору да налазе, са бурама да се боре. И jош су учили да бродове граде, да би по мору брже од ветра летели.

Живела су у Приморском Царству три добра чаробнака. Један jе умео звери и луде да лечи. Познавао jе он све траве и корене, сва чудотворна баjана коjа болке истеруjу. Ниjе било такве болести коjу таj чаробнак не би могао победити. Други jе умео временским приликама да управла. Кад jе била суша – кишу на небу jе скуплао, кад су кише дуго падале – црне облаке jе разгонио. Могао jе буру на мору умирити, jедра брода чаробним ветром надути.

Помагали су чаробнаци лудима, многе животе су спасавали. Некога су од страшне болести излечили, нечиjи брод су од неминовне пропасти на хридинама за време буре спасили.

Живео jе у царству тречи чаробнак, по имену Силантиjе. Био jе он веома стар и мудар. Чаробнаштво jе Силантиjе учио у школи за чаробнаке на зачараном острву. Имао jе он много знана и увек га jе радо делио са другима. Само се чаробнаштвом готово ниjе ни бавио, говорио jе да jе веh стар.

Живео jе цар Агатон мирно, са суседима jе био у приjателству. А имао jе четворицу суседа: jедно царство, два кралевства и мрачну непроходну шуму. Причало се да у тоj шуми, у неном наjзабитиjем делу, живи Змаj Горинич. Само то нико ниjе тачно знао, зато што се нико жив отуда ниjе вратио.

Суседни цар се звао Вартоломеj. У неговом царству био jе само jедан град. Али jе ипак у том граду жагорила огромна пиjаца где су луди из разних земала долазили да тргуjу. Велику добит jе она доносила. Богатио се цар Вартоломеj.

Другог суседа су прозвали крал Краб. Био jе он мали и дебелуцкаст. Али су зато Крабове руке биле дуге, налик на клешта рака. И као прави краб трудио се да што више блага своjим клештима приграби и у своj дворац одвуче. Ударио jе становницима страшно високе порезе и тешке намете. Сиромашно се живело у неговоj земли.

Треhи сусед био jе крал Мечиар. Он jе веома волео оружjе. На свим зидовима кралевог дворца висило jе грдно мноштво мачева и копала. Подизао jе он свуда замкове и тврhаве. Мечиар jе био огромног раста, дивовске снаге и маштао jе да све суседе покори. Зато jе скуплао силну воjску. Под своjу заставу jе сазивао витезове са свих страна. Само то jе дуг и тежак посао, тако да он ни до дан-данас никога ниjе напао.

Море jе у тим краjевима лети било топло и приjазно, дечица су волела да се у нуму купаjу, рибу да лове. Али су зато зими налетале страшне буре, бродове су потапале.

Лопова и разбоjника од памтивека у Приморском Царству ниjе било. Људи нису заклучавали врата, увек су се гостима радовали.

Имао jе цар кhер, а друге деце ниjе имао. Док jе била мала, сви су jе звали Алонушка, а кад jе порасла, у такву неописиву лепотицу се расцветала да су jе почели звати Јелена Прекрасна. Све би било у реду да jе била послушна. Да шиjе и кува ниjе волела, волела jе да на кону по полима jури, на броду по мору да плови. Но главни проблем jе био у томе што Агатон никако ниjе могао да jе уда. Ни са jедним прекоморским принцем ниjе се слагала. Многи су долазили да jе просе, само их jе све одбила. Ниjедан jоj ниjе добар: jедан jе глуп, други шкрт, треhи слабе телесне граhе, четврти бродом по мору пловити не може. Отац цар jе сасвим пао у очаj. Наjзад jе дигао руке и рекао: ”Сама себи тражи мужа. Кога наhеш, нек ти и буде”.

II. Будалица Иванушка и чаробни кон

Живео у Приморском Царству селак. Жито jе гаjио и на приjаци продавао. Ниjе био богат, али ниjе никад и оскудевао. Имао jе три сина, двоjица су била паметна, а треhи, наjмлаhи, будала, па су га сви звали – будалица Иванушка. Свима се свиhало што jе он будала. Стариjа браhа нису хтела наследство са ним да деле, jер будали може ништа да се и не да. Њихове жене су га користиле да их слуша и да ради све што му нареде. Маjка jе поступала са ним као са малим дететом. Те jе Иван тако иза пеhи седео, пепео пресипао.

Спремила се jедном браhа на пиjацу пшеницу да продаjу. Молио их jе Иваj да поhе са нима.

– Поведите и мене, Желим луде да видим, кажу да hе тамо бити и путуjуhи певачи – лакрдиjаши.

Размислила су браhа и одлучила да од тога неhе бити штете. Само су му наjстроже забранили да се погаhа. А маjка му j копеjку у uеп ставила, да може дете себи бомбона да купи.

Стигли су на пиjацу, Браhа су стала пшеницу да продаjу. Хтео jе Иван да им помогне, али су они почели да га грде:

– Одлази одавде, будало, сву трговину hеш нам покварити!

Поhе онда Иван по пиjаци да луна. Гледао jе мало певаче-лакрдиjаше, ниховим песмама и кревеленима се мало смеjао. По редовима дуhана jе пролунао, па доhе тако и до трга где се кони продаjу. Иде, гледа. Кони све боли од болега, лепи, брзоноги. Диви се Иван. Тако ногу пред ногу, све jе коне обишао. Баш jе хтео да се врати, кад примети мало ждребенце. Лежи оно jадно у гомили hебрета, нема снаге главу да подигне. Читаво jе крастама и гноjним ранама прекривено. Свако ко проhе настоjи да га ногом удари и увреди. Жао jе било Ивану малише.

– Зашто ударате ногама? Зашто вреhате? – пита.

– Ма коме оно такво болесно треба! – одговараjу конушари. – Лако се може догодити да се и наши кони лепотани од нега разболе. Што пре цркне, то боле.

– А чиjе jе оно такво сирото?

– Ама ничиjе. Кад су на пиjацу коне трпали, оно jе уз стадо кона пристало. Наjпре смо хтели да га узмемо за себе, а сада видимо да оно никоме не треба.

– А да га можда jа узмем?

– Узми – кажу конушари.

Узео jе Иванушка болесно ждребенце. Изворском водом га jе опрао, за копеjку, што му jе маjка дала, хледа купио и нахранио га. Читавим путем до куhе на талигама га jе возио.

Браhа су Ивана много грдила, глупаном називала. Кад су се до куhе довезли, кроз капиjу ждребенце нису пустили. Рекли су да се стока може окрастати, оболети.

Иван ниjе имао куд, морао jе кренути куд га ноге носе. Неговао jе он ждребенце, брижно га пазио. Изворском водом га поjио, на зеленим ливадама напасао. Оздравило jе ждребенце. А чим jе оздравило, почело jе да расте као из воде. Прошло jе само шест дана, а славачко ждребенце се претворило у jуначког кона. Свака длачица одреда као злато сиjа, грива се на ветру виjе. Дао jе Иван своме кону име Златибор.

Седног дана изjутра изненада му кон рече лудским гласом:

– Хвала ти што си ме од смрти спасио, из неволе избавио.

Иван у чеде седе. Не може то бити да кон лудским jезиком говори!

А кон, као да се ништа ниjе ни догодило, дале настави:

– Родио сам се у Чаробноj земли. Пасао сам са маjком на пространим ливадама. Само сам био непослушан, све дале и дале сам желео да одjурим. Једног дана сам далеко одjурио да и сам нисам приметио како сам се у вашим краjевима нашао. И да ниjе било твоjе доброте, пропао бих. А сад jе час да се вратим назад, у чаробну землу.

Ражалости се Иванушка. Веома jе заволео Златибора.

– Где jе твоjа чаробна земла? – пита. – Могу ли и jа с тобом тамо отиhи, да погледам како ви живите?

– Та земла jе поред тебе и свуда. Само се она не види. А ти у чаробну землу не можеш доспети. Нико од луди пут до тамо наhи не може. Али не тугуj. Чим ти затребам, изаhи у поле широко, зазвижди jуначким звиждуком, позови ме, и jа hу се истог трена покавити.

То рече и нестаде.

Снуждио се Иван, али шта се ту може. Вратио се куhи, испричао све како jе било. Само му нико ниjе поверовао.